Uspostavljanje nekog društva kao društva znanja podrazumeva i poseban način upravljanja znanjem, tj. poseban način donošenja političkih, strateških i taktičkih odluka. Ovo je od velike važnosti za sektore obrazovanja, nauke, inovacija i informacionog društva, imajući u vidu da se oni, po samoj prirodi stvari, bave znanjem, tj. da obuhvataju proizvodnju, diseminaciju i upotrebu znanja u cilju društvenog i ekonomskog razvoja. Da bi jedno društvo zaista postalo društvo znanja, neophodno je da upravljanje znanjem bude efikasno, efektivno, fleksibilno (kako bi odgovorilo na nove izazove), transparentno i koherentno (u smislu povezanosti srodnih resora).

Jedan od osnovnih razloga i postojanja COP-a jeste da se kroz multidisciplinarna istraživanja obrazovanja i nauke proširi baza znanja o sistemima obrazovanja, istraživanja (i inovacija), te da se donosiocima odluka obezbede neophodni podaci i zaključci na osnovu kojih bi mogli da donesu bolje odluke.

Dosadašnje iskustvo govori da se odluke koje se odnose na obrazovanje i nauku prečesto donose bez adekvatnih analiza, kako opravdanosti određenih mera, tako i njihove izvodljivosti. Uz to, dešava se da se mere ne implementiraju, što zbog političkih diskontinuiteta koji previše utiču na sektore koji se tiču znanja (mada se mora naznačiti da je ovo izraženije u domenu obrazovanja nego nauke) zbog kojih se često započete reforme stopiraju ili usporavaju, a što zbog nemogućnosti državnog aparata ali i samog obrazovnog i naučnog sistema da neke mere adekvatno implementira. Na kraju, poseban problem je praćenje uspešnosti određenih mera, budući da, čak i kada postoje definisani indikatori koje bi trebalo pratiti, često dolazi do problema u prikupljanju validnih podataka, kao i u tome da je najveći deo indikatora ustvari fokusiran na ulazne parametre sistema, a ne na ishode, tj. rezultate.

Osim toga, trebalo bi napomenuti da se neretko u javnosti (stručnoj i široj) može čuti kako bi bilo poželjno primeniti neke modele upravljanja koji postoje u drugim zemljama. Preuzimanje dobre prakse, samo po sebi, nije loše. Problem, međutim, nastaje kada je određena dobra praksa nedovoljno analizirana, tj. kada nije dovoljno jasno u kojoj meri se ona zaista može istrgnuti iz sopstvenog konteksta. To znači da ukoliko karakteristike sistema zemlje u kojoj se neka dobra praksa sprovodi nisu dovoljno poznate, postoji mogućnost da puko prenošenje neke dobre prakse ne da zadovoljavajuće rezultate u domaćem okruženju, budući da je nemoguće sve karakteristike jednog (stranog) sistema u potpunosti preuzeti. Stoga bi bilo neophodno dovoljno dobro upoznati i načine upravljanja znanjem u drugim zemljama, kako bi se omogućila jasnija identifikacija faktora koji doprinose uspešnosti jednog ili drugog modela, te omogućila i bolja odluka o tome da li je ostvarivo neki model iz inostranstva implementirati u Srbiji. Ovo je od posebne važnosti u kontekstu evropskih integracija u okviru koji se očekuje znantno usklađivanje sistema državne uprave u Srbiji sa onim koji postoji u Evropskoj uniji i zemljama članicama EU.

Imajući sve ovo u vidu, kao i odsustvo relevantnih naučnih studija na temu problema javne uprave (pogotovo u domenu obrazovanja i nauke) i odsustvo kvalitetnih studijskih programa na ovu temu, COP je pokrenuo programsku temu „Upravljanje znanjem", koja bi trebalo da obuhvati sledeće teme vezane za upravljanje u obrazovanju i nauci:

I Karakteristike upravljanja i identifikacija problema i prepreka na sledećim nivoima upravljanja:

• a) sistemski,
• b) regionalni,
• c) lokalni,
• d) institucionalni;

II Različite aspekte upravljanja:

• a) (de)politizacija i problemi vezani za kontinuitet reformskih procesa,
• b) upravljanje kvalitetom, tj. mehanizmi koji postoje za praćenje i evaluaciju aktivnosti,
• c) demokratizacija i decentralizacija, pogotovo u osnovnom i srednjem obrazovanju gde je ovo svojevremeno postavljeno kao strateški cilj,
• d) autonomija i odgovornost institucija u visokom obrazovanju,
• e) integracija institucija visokog obrazovanja,
• f) fleksibilnost i transparentnost sistema,
• g) međusektorska povezanost - koordinacija, konzistentnost i koherentnost legislative, strateških dokumenata i operativnih mera;

III Analiziranje zahteva i mogućnosti koje pred sistem upravljanja stavljaju različiti integrativni procesi (sa posebnom pažnjom na evropske integracije i regionalnu saradnju).

Do sada je u okviru ove teme COP realizovao projekat Upravljanje u visokom obrazovanju, dok je projekat Autonomija univerziteta u Jugoistočnoj Evropi u toku.