Zakonska regulativa

Visoko obrazovanje je prevashodno regulisano Zakonom o visokom obrazovanju (ZoVO), koji je Skupština Srbije usvojila u avgustu 2005. godine. Za razliku od prethodnih zakonskih rešenja, ZoVO reguliše i rad univerziteta i rad visokih škola ili akademija strukovnih studija, tj. neuniverzitetski sektor. Sa izuzetkom samog procesa studija, koji je detaljno regulisan, svi drugi aspekti organizacije i rada visokoškolskih ustanova regulisani su mnogo manje u odnosu na prethodna zakonska rešenja.

Od drugih relevantnih zakonskih dokumenta, treba pomenuti da je studentski standard regulisan Zakonom o studentskom i učeničkom standardu, kao i da je, već duže vreme, u pripremi Zakon o studentskom organizovanju. Osim toga, za visoko obrazovanje su značajni i Pravilnik o sadržaju javnih isprava koje izdaju visokoškolske institucije; Pravilnik o registru visokoškolskih ustanova, studijskih programa, nastavnika, saradnika i ostalih zaposlenih; Pravilnik o sadržaju i načinu vođenja evidencije koju vodi visokoškolska ustanova i Pravilnik o sadržaju dozvole za rad.

Akreditacija visokoškolskih ustanova i studijskih programa je regulisana Zakonom o visokom obrazovanju, kao i setom pravilnika o standardima i postupcima za akreditaciju, spoljašnju proveru ili samovrednovanje.

Institucije i organizacije nadležne za visoko obrazovanje

Osim Ministarstva prosvete, u okviru koga postoji sektor za visoko i više obrazovanje (zadržano je staro ime sektora, iako je u međuvremenu usvojen ZoVO kojim se obrazovanje koje se odvijalo na višim školama, a sada visokim školama ili akademijama strukovnih studija takođe klasifikuje kao „visoko"). Iako je Vlada izabrana u maju 2007. godine, tek u decembruje imenovan pomoćnik ministrazadužen za ovaj sektor, koji praktično nije ni započeo svoje aktivnosti, s obzirom da je Vladapala u martu 2008. godine.

Od drugih institucija postoje:

• Nacionalni savet za visoko obrazovanje - koji predlaže politiku visokog obrazovanja, definiše listu zvanja, postavlja standarde kvaliteta i nadzire proces osiguranja kvaliteta. Članove Saveta bira Skupština Srbije;
• Komisija za akreditaciju - sprovodi postupak akreditacije. Članove Komisije bira Nacionalni savet;
• Konferencija univerziteta i konferencija akademija strukovnih studija koordiniraju aktivnosti visokoškolskih ustanova i prenose Nacionalnom savetu stavove akademske zajednice;
• Studentske konferencije univerziteta i akademija strukovnih studija koje koordiniraju aktivnosti studentskih parlamenata i štite interese studenata na nacionalnom (sistemskom) nivou. Studentske konferencije čine predstavnici studentskih parlamenata odgovarajućih visokoškolskih ustanova.

Statistika

Po podacima Republičkog zavoda za statistiku u 2005/06. akademskoj godini (Statistički godišnjak, 2006) u Srbiji je studiralo je ukupno 229355 studenata, od toga 56% žena (obuhvata sve visokoškolske institucije), a 110520 je finansirano iz budžeta (48%) od ukupnog broja studenata. Bilo je 7737 nastavnika (skoro 85% sa punim radnim vremenom) i 4729 saradnika u nastavi (90% sa punim radnim vremenom).

To znači da je odnos student:nastavnik oko 18:1.

Što se tiče diplomiranih studenata, tokom 2004. godine njih 22047 je završilo studije, od čega je 13344 žena (60%). Primera radi, 2004. godine studije je po prvi put upisalo oko 56000 studenata. Broj studenata kontinuirano raste, i od 1990. godine se uvećao skoro dva puta (od 90/91. do 04/05. akademske godine). Broj nastavnog osoblja je s druge strane opao u istom periodu.

U akademskoj 2005/06. godini bilo je 198 fakulteta (od toga 86 državnih, u okviru 7 univerziteta i 112 privatnih, od kojih su neki grupisani u ukupno 7 univerziteta) i 90 viših škola (49 državnih i 41 privatna). (izvori: Statistički godišnjak, 2006, Ministarstvo prosvete i COP).

Više škole su tokom 2007. godine prošle kroz akreditaciju. Njih 48 je dobilo akreditaciju (a samim tim i pravo da se nazivaju „visoke škole"), dok je 27 odbijeno. Jedan broj viših škola nije ni aplicirao za akreditaciju. 18 škola je inicijalno dobilo akt upozorenja, a njih 15 je naknadno dobilo pozitivno rešenje o akreditaciji (uračunato u navedenih 48 koje su dobile akreditaciju).

Obuhvatnost, računata kao Gross Enrolment Ratio (GER, odnos između ukupnog broja studenata osnovnih studija (bez obzira na njihovu starost) i ukupnog broja stanovnika koji su uzrasta koje odgovara visokom obrazovanju, tj. osnovnim studijama) za 2002. godinu za ceo sektor visokog obrazovanja iznosi 43%, ali treba imati u vidu da je deo koji se odnosi na univerzitetsko obrazovanje 26.6% (izvor: COP).

Istraživanjem COP-a o inkluzivnosti i efikasnosti visokog obrazovanja procenjeno je da oko 40% studenata nikada ne završi studije. Ovaj procenat treba uzeti sa rezervom, budući da postoje određeni metodološki problemi vezani za izračunavanje stope završavanja, a samim tim i stope odustajanja od studija.

Struktura - tok studija

Usvajanjem ZoVO je sistem studija formalno usklađen sa zahtevima Bolonjskog procesa. Institucijama je odlučeno da li će se opredeliti za 3+2 ili 4+1 formulu. Od 2006. godine je trebalo da počne i upis na nove studijske programe. U ovom trenutku nije moguće u potpunosti proceniti u kojoj meri su prethodni studijski programi zaista reformisani, budući da se prethodni sistem odlikovao velikom neefikasnošću. Istraživanje COP-a o inkluzivnosti i efikasnosti visokog obrazovanja pokazalo je da je u periodu 2000-2005. godine bilo potrebno u proseku 1.45 godine da se upiše naredna godina studija, kao i da oko 37% studenata „potroši" više od 1.45 godina da bi upisao narednu godinu. Isto istraživanje pokazalo je da:

• je prosečna dužina studija u periodu 1994-2004. godine za:
• o neuniverzitetske studije - približno 4.5 godina,
• o univerzitetske 4-godišnje studije - približno 6.9 godina,
• o univerzitetske 5-godišnje studije - približno 7.6 godina,
• o univerzitetske 6-godišnje studije - približno 7.7 godina;

• je procenat studenata koji studije završi u roku:
• o neuniverzitetske studije - približno 10%,
• o univerzitetske 4-godišnje studije - približno 8%,
• o univerzitetske 5-godišnje studije - približno 7%,
• o univerzitetske 6-godišnje studije - približno 13%.

Finansiranje

Budžetom za 2007. godinu predviđeno je da se za visoko obrazovanje izdvoji oko 10 milijardi dinara, što je oko šestina ukupnog budžetskog izdvajanja za obrazovanje. U ovaj iznos ne ulaze sredstva za rad Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje. Procenjuje se da Srbija za visoko obrazovanje izdvaja oko 0.7% BND (ovo se odnosi samo na izdvajanja iz budžeta). Finansiranje nastavnih aktivnosti državnih institucija (sredstva koja se dobijaju iz budžeta) je regulisano uredbom o finansiranju i definisano je na osnovu ulaznih parametara (najviše prema broju upisanih studenata). Osim toga, država određuje način trošenja tih sredstava. Državni univerziteti imaju i druge prihode, kao što su školarine, različite administrativne takse, izdavanje prostora, usluge trećim licima, projekti itd. Naučna aktivnost se finansira na poseban način. Privatni univerziteti nemaju pravo na bilo kakva sredstva od države. Više o finansiranju možete pročitati ovde.

Međunarodni kontekst

Srbija je na Ministarskom samitu u Berlinu 2003. godine pristupila Bolonjskom procesu. Početkom 2003. godine počela je izrada predloga Zakona o visokom obrazovanju koji je trebalo da obezbedi neophodan zakonski okvir za implementaciju Bolonjske deklaracije. Ipak, zbog promene vlasti, a samim tim i strukture ministarstva i stava prema reformama obrazovanja, Zakon nije usvojen do avgusta 2005. godine. U međuvremenu je na Ministarskom samitu u Bergenu u maju 2005. godine napredovanje Srbije kao Evropskom obrazovnom prostoru ocenjeno sa 2.2, tj. Srbija je bila rangirana kao treća od dna lista (iza su bile Andora i Bosna i Hercegovina). Srbija u tom trenutku nije imala sistem osiguranja kvaliteta, nije uvela tri ciklusa studija u skladu sa Bolonjim i nije imala razvijen okvir za kvalifikacije. Dve godine kasnije, na Ministarskom samitu u Londonu, Srbija je ocenjena mnogo bolje, budući da je u međuvremenu jedan deo sistemskih promena formalno uveden (usvajanje ZoVO, usvajanje nacionalnih kriterijuma i standarda za akreditaciju itd). Ipak, otvoreno je pitanje koliko se metodama koje Radna grupa za praćenje Bolonjskog procesa koristi za procenu stepena implementacije Bolonjske deklaracije može oceniti realno stanje, budući da je ocena data prevashodno na osnovu izveštaja nadležnog ministarstva.

Decembra 2000. godine, nakon petooktobarskih promena, Srbija su postali dostupni programi EU kao što je TEMPUS, delegacije (državne i univerzitetske) su počele da učestvuju u različitim aktivnostima Saveta Evrope i drugih međunarodnih organizacija, univerziteti su sklopili brojne sporazume o saradnji ili postali deo evropskih univerzitetskih organizacija (kao što je Evropska univerzitetska asocijacija) ili mreža univerziteta (npr. Campus Europae). Mobilnost studenata i nastavnika je još uvek na nisko nivou i pored različitih mehanizama podrške, i uglavnom je usmerena iz Srbije. Osim toga, ne postoji razvijen sistem praćenja mobilnosti studenata i nastavnika te je nemoguće doći do preciznih podataka o mobilnosti. Takođe, studenti koji učestvuju u nekim programima mobilnosti neretko imaju problem sa priznavanjem predmeta sa univerziteta u inostranstvu kada se vrate.

Glavne reforme

Najveći deo reformi koje se sprovode u visokom obrazovanju je iniciran i uslovljen usvajanjem Zakona o visokom obrazovanju u avgustu 2005. godine. Zakon koji je usvojen 2002. godine je prevashodno služio da se ukinu ili ublaže negativne posledice Zakona iz 1998. godine, te nije uključivao neke bitne promene. Zakon obuhvata i univerzitetsko i neuniverzitetsko visoko obrazovanje, te predstavlja spajanje ova dva sektora pod jedan zakonski okvir. Ipak, jasno je definisano da visoke škole strukovnih studija mogu da organizuju samo strukovne studije, te ZoVO ne dovodi do formiranja integrisanog sistema visokog obrazovanja, već jasno definiše tzv. binary divide. ZoVO predviđa izmene sistema studiranja i uvođenje tri ciklusa studija (institucijama je ostavljeno da izaberu između 3+2 ili 4+1), uspostavljanje sistema osiguranja kvaliteta na sistemskom nivou, kao i akreditaciju ustanova i programa. U smislu institucionalne organizacije, ZoVO ostavlja institucijama da se opredele za određeni stepen integracije. Do sada, u okviru nijednog univerziteta, nije doneta odluka o ukidanju pravnog statusa fakultetima. Nadležno ministarstvo najavljuje uskoro promenu načina finansiranja, ali do sada nije bilo nikakvih konkretnih aktivnosti.

Glavni izazovi

U najveće izazove u vezi sa visokim obrazovanjem sigurno spada i adekvatna i puna implementacija ZoVO, pogotovo imajući u vidu kašnjenja u implementaciji nekih odredbi ZoVO kao i problema sa prelaskom sa jednom na drugi sistem studija koji su postali očigledni krajem 2006. godine u vezi sa odnosom zvanja iz prethodnog i sadašnjeg sistema. Osim toga, od velike je važnosti u kojoj meri će doći do suštinskih promena: sistema studiranja, institucionalne organizacije i načina finansiranja visokog obrazovanja.

U širem smislu, neophodno je razvoj visokog obrazovanja staviti u kontekst:

• razvoja obrazovanja u celini, pogotovo u smislu formiranja nacionalnog okvira kvalifikacija kao i u smislu obezbeđivanja ravnopravnosti u pristupu, napretku kroz i završavanju obrazovanih programa;
• razvoja u drugim sektorima kao što je:
• o rad i zapošljavanje,
• o nauka i tehonološki razvoj,
• o omladina (pogotovo u smislu prava na školovanje i zapošljavanja);
• evropskih integracija, u smislu ispunjavanja kriterijuma ili usvajanja preporuka međunarodnih organizacija.

Projekti COP u vezi za visokim obrazovanjem

• Inkluzivnost i efikasnost visokog obrazovanja
• Model objedinjenih prijemnih ispita za visoko obrazovanje
• Regionalno usaglašavanje kurikuluma za obrazovanje prosvetnih radnika
• Finansiranje visokog obrazovanja
• Ravnopravnost u obrazovanju (u pripremi)
• Efikasnost visokog obrazovanja
• Uslovi rada nastavnog osoblja