Obavezno i srednje obrazovanje

Zakonska regulativa

Upravljenje obrazovnim institucijama i kreiranje obrazovne politike na nivou obaveznog i srednjeg obrazovanja regulisano je Zakonom o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, koji je Narodna skupština Republike Srbije izglasala juna 2003. godine, i Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, izglasanog u narednom sazivu Narodne skupštine Republike Srbije maja 2004. godine.

Institucije koje učestvuju u upravljanju obaveznim i srednjim obrazovanjem

Ministarstvo prosvete

U nadležnosti Ministarstva spadaju:

• planiranje i praćenje razvoja obrazovanja i vaspitanja,
• vršenje nadzora nad radom ustanova,
• vođenja baze podataka,
• usaglašavanje sa evropskim obrazovnim sistemom,
• planiranje, koordinacija i organizacija programa stalnog stručnog usavršavanja zaposlenih,
• vršenje provere rezultata propisanih ciljeva i zadataka, i
• vođenje registra i izdavanje dozvole za rad nastavnika, vaspitača i stručnih saradnika.

Nacionalni prosvetni savet

Na nacionalnom nivou predviđeno je postojanje nezavisne institucije -Nacionalni prosvetni savet - koja ima mandat da određuje pravce razvoja i unapređenja kvaliteta obrazovanja, učestvuje u postupku donošenja zakona, donosi obrazovne programe, utvrđuje standarde obrazovanja po nivoima i vrstama, kao i standarde za osposobljavanje i stručno usavršavanje i licenciranje nastavnika, stručnih saradnika, direktora, za akreditovanje ustanova, itd. Nacionalni prosvetni savet ima 42 člana koje bira Narodna skupština Republike Srbije po delegatskom principu, sa listi koje predlažu stručna društva, univerziteti, zajednice srednjih stručnih škola i gimnazija, crkve, verske zajednice, saveti nacionalnih manjina, nacionalne organizacije za zapošljavanje, sindikati i udruženja poslodavaca. Mandat članovima saveta traje 6 godina, dok izuzetno polovini članova prvoizabranog sastava mandat trajetri godine. Savet najmanje jednom godišnje dostavlja Narodnoj skupštini mišljenje o stanju u oblasti obrazovanja i vaspitanja.

Kao ustanove za obavljanje razvojnih, savetodavnih, istraživačkih i stručnih poslova u predškolskom, osnovnom i srednjem obrazovanju i vaspitanju važeći zakon predviđa osnivanje Zavoda za vrednovanje kvaliteta obrazovanja i vaspitanja i Zavoda za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja, koji ima četiri organizacione jedinice: Centar za strateški razvoj, Centar za razvoj programa i udžbenika, Centar za profesionalni razvoj zaposlenih i Centar za stručno i umetničko obrazovanje. Zavode osniva Vlada i daje saglasnost na statut i godišnji plan i program rada zavoda, a sredstva se obezbeđuju iz budžeta Republike.

Školski odbor

Školom upravlja školski odbor od devet članova (po tri predstavnika zaposlenih, roditelja i lokalne samouprave). Za srednje škole od posebnog interesa za Republiku Srbiju i unikatne škole, Ministarstvo predlaže i tri predstavnika "socijalnih partnera" (npr. privredne komore, udruženja poslodavaca, nacionalne službe za zapošljavanje i sindikata). Školski odbor imenuje i razrešava lokalna skupština opštine, a članovi odbora biraju predsednika. Predstavnike zaposlenih predlaže nastavničko veće, a predstavnike roditelja savet roditelja, tajnim izjašnjavanjem. Na sednicama školskog odbora učestvuju predstavnik učeničkog parlamenta i predstavnik sindikata u školi, bez prava odlučivanja.

Direktor

Školom rukovodi direktor, tj. stara se o ostvarivanju programa i aktivnosti koje usvoji školski odbor u okviru navedenih nadležnosti. Direktor je takođe zadužen za izvršavanje naloga prosvetnog inspektora i savetnika, koji su dalje preko republičkih inspektora i savetnika odgovorni ministru. Direktora konkursom bira školski odbor po pribavljenom mišljenju nastavničkog veća. Ministar propisuje uslove konkursa i sva pitanja u vezi sa polaganjem ispita i daje saglasnost na odluke o izboru i razrešenju direktora.

Stručni organi škole

Stručni organi škole se staraju o osiguranju i unapređenju kvaliteta obrazovno-vaspitnog rada ustanove i o ostvarivanju ciljeva i ishoda obrazovanja i vaspitanja, prate ostvarivanje programa obrazovanja i vaspitanja i utvrđuju rezultate učenika, vrednuju rezultate rada nastavnika i stručnih saradnika, preduzimaju mere za jedinstven i usklađen rad sa učenicima i rešavaju druga stručna pitanja obrazovno-vaspitnog rada. Stručne organe škole čine: nastavničko veće (nastavnici i stručni saradnici), odeljenska veća (nastavnici koji izvode nastavu u određenom odeljenju), stručna veća (nastavnici za oblasti srodnih predmeta) i stručni aktivi za razvoj školskih programa (nastavnici i stručni saradnici koje imenuje nastavničko veće) i za razvojno planiranje, imenovan od strane školskog odbora (nastavnici i stručni saradnici, predstavnici lokalne samouprave i saveta roditelja).

Savet roditelja

Savet roditelja čini po jedan predstavnik roditelja učenika svakog odeljenja. Pored toga što predlaže predstavnike roditelja u organ upravljanja, savet roditelja ima savetodavnu ulogu u oblastima osiguranja kvaliteta, predlaganja izbornih predmeta, namene korišćenja nebudžetskih sredstava, propisivanja pravila ponašanja, itd. Svoje predloge, pitanja i stavove savet roditelja upućuje školskom odboru, direktoru i stručnim organima ustanove.

Učenički parlament

Učenici u poslednja dva razreda osnovne škole mogu da organizuju učenički parlament, koji može da: daje mišljenja i predloge stručnim organima, školskom odboru, savetu roditelja i direktoru o pravilima ponašanja u školi, godišnjem programu rada, školskom razvojnom planu, slobodnim i vannastavnim aktivnostima, učešću na sportskim i drugim takmičenjima i organizaciji svih manifestacija učenika u školi i van nje; razmatra odnose i saradnju učenika i nastavnika ili stručnog saradnika i obaveštava učenike o pitanjima od posebnog značaja za njihovo školovanje. Parlament čine po dva predstavnika svakog odeljenja u školi i ima predsednika.

Glavne reforme

Decentralizacija u okviru sistema obrazovanja predstavlja jedan od glavnih pricipa obrazovnih reformi. U okviru postojećeg zakonskog okvira, obrazovne ustanove su dobile određeni stepen autonomije u planiranju, upravljanju i radu. Školama je omogućeno da planiraju i organizuju svoj rad i razvoj, odlučuju o izboru rukovodećeg i nastavnog kadra i potrebama njegovog usavršavanja, sarađuju sa raznim interesnim grupa u lokalnoj zajednici i uključuju roditelje u proces odlučivanja, a konsultuju učenike po pitanjima planiranja i organizacije rada škole. Svoju autonomiju škole upražnjavaju u okviru nacionalnih propisa i politika koji u mnogim segmentima ograničavaju mogućnost škole da uređuje suštinska pitanja iz oblasti svog rada u skladu sa potrebama na lokalnom nivou. Ovo je najizraženije u domenu donošenja školskih programa koje je statutarno pravo i obaveza škola, ali propisani nastavni planovi i programi na centralnom nivou na kojima su škole dužne da baziraju svoje školske programe, suštinski obesmišljavaju autonomiju škole u ovoj oblasti. I pored načelne autonomije škola u smislu njenih nadležnosti i načina upravljanja, zakonom nisu obezbeđena koherentna rešenja koja bi omogućila samostalnost rada škola u domenu pitanja od suštinskog značaja za obrazovno-vaspitni proces.

Na nacionalnom nivou nije obezbeđen adekvatan prostor za uključivanje škola i ostalih primarnih interesnih grupa (roditelja, učenika, itd.) u procese utvrđivanja pravaca razvoja i unapređenje kvaliteta obrazovanja, donošenja zakona, donošenja obrazovnih programa, utvrđivanja standarda, itd. Telo koje ima nadležnost nad ovim pitanjima je Nacionalni prosvetni savet koji uključuje predstavnike nekih stručnih udruženja nastavnika. Nejasno je na koji način ova udruženja komuniciraju sa školama, ali se iz više razloga može pretpostaviti da ovo nije adekvatan okvir za suštinsko učešće škola u razmatranju i odlučivanju o ovim važnim pitanjima. Kroz udruženja nisu pokrivene sve oblasti nastave, kao ni aspekti školovanja koji nisu vezani za pojedinačne predmete, već za celokupan rad škole. Nisu, na primer, zastupljeni predstavnici direktora, školskih odbora ili aktiva za razvojno planiranje, kao ni roditelja i učenika.

Pored pomenute problematike uzrok ovakvog stanja sigurno leži i u nedostatku inicijative na lokalnom nivou ili prosto nedostatku iskustava i veština koje promene zahtevaju.

Glavni izazovi

Glavni izazovi leže u jasnom definisanju i razgraničenju ovlašćenja obrazovnih institucija, kao i u težnji da se omoguće konsultacije sa važnim interesnima grupama (roditelji, lokalne zajednice, učenici i privatne obrazovne ustanove) oko najbitnijih pitanja. Takođe, izazov će predstavljati i obučavanje svih relevantnih kadrova u pitanjima od značaja za decentralizaciju.

Visoko obrazovanje

Zakonska regulativa

Zakon o visokom obrazovanju u Srbiji, usvojen 2005. godine, umesto nametanja reforme, definiše samo okvire koji omogućavaju sprovođenje reformskih zahvata. Pravljen od strane akademske zajednice i po meri postojećih univerziteta, novi zakon ostavlja punu slobodu svakoj ustanovi da odabere stepen u kome će se reformisati. Sa izuzetkom samog procesa studija, koji je detaljno regulisan, svi drugi aspekti organizacije i rada visokoškolskih ustanova dati su samo u grubim crtama. Zakon predviđa da organi postojećih visokoškolskih ustanova samostalno odluče o svojoj reorganizaciji i da te odluke ugrade u statut.

Institucije koje učestvuju u upravljanju visokim obrazovanjem

Nacionalni savet za visoko obrazovanje

Najvažnije funkcije Saveta su da predlaže politiku visokog obrazovanja, definiše listu zvanja, postavlja standarde kvaliteta i nadzire proces kontrole kvaliteta. Savet je sastavljen od 16 članova (10 univerzitetskih profesora, dva profesora strukovnih studija, tri predstavnika Vlade Republike Srbije i jedan predstavnik kojeg predlaže nadležni organ AP Vojvodina) koje bira Narodna skupština Republike Srbije. Mandat članovima traje četiri godine, a isto lice može biti izabrano najviše dvaput. Rad Saveta je javan. Savet je zamišljen kao telo koje će u saradnji sa nadležnim ministarstvom razvijati strategiju sistema visokog obrazovanja.

Komisija za akreditaciju i proveru kvaliteta

Nacionalni savet za visoko obrazovanje formira Komisiju za akreditaciju koja sprovodi postupak akreditacije, vrši kontrolu kvaliteta, predlaže standarde i postupak za izdavanje dozvole za rad visokoškolskih ustanova i studijskih programa, kao i standarde i postupak kako za samovrednovanje i ocenjivanje kvaliteta visokoškolskih ustanova, tako i standarde i postupak za spoljašnju proveru kvaliteta istih. Komisiju sačinjava 15 članova, po tri predstavnika iz svakog obrazvno-naučnog, odnosno obrazovno-umetničkog polja.

Konferencija univerziteta i Konferencija akademija strukovnih studija

Konferencija univerziteta i Konferencija akademija strukovnih studija koordiniraju aktivnosti visokoškolskih ustanova i prenose Nacionalnom savetu stavove akademske zajednice.

Studentske konferencije univerziteta i akademija strukovnih studija

Studentske konferencije univerziteta i akademija strukovnih studijakoordiniraju aktivnosti i štite interese studenata.

Organi visokoškolske ustanove

Organi visokoškolske ustanove uređuju se statutom ustanove, u skladu sa zakonom i osnivačkim aktom. Visokoškolska ustanova ima:

• organ upravljanja (savet) - broj članova, postupak izbora i razrešenja članova saveta, način rada saveta i odlučivanja uređuje se statutom visokoškolske ustanove. Najmanji broj članova saveta je 17. Od ukupnog broja članova saveta, predstavnici visokoškolske ustanove čine dve trećine, zaokruženo na najbliži neparan broj, dok su predstavnici studenata i predstavnici osnivača zastupljeni sa jednakim brojem članova do punog sastava;
• organ poslovođenja (univerzitet - rektor, fakultet - dekan, akademija strukovnih studija - predsednik, visoka škola i visoka škola strukovnih studija - direktor);
• stručne organe (univerzitet - senat, fakultet - nastavno naučno veće, odnosno nastavno umetničko veće, za ostale visokoškolske ustanove naziv nije preciziran) - sastav, delokrug, broj članova, način izbora, trajanje mandata, kao i način odlučivanja stručnih organa visokoškolske ustanove, uređuju se statutom visokoškolske ustanove;
• studentski parlament - način izbora i broj članova studentskog parlamenta utvrđuje se opštim aktom visokoškolske ustanove.

Glavne reforme

Zakon o visokom obrazovanju u Srbiji, pravljen od strane akademske zajednice i po meri postojećih univerziteta, ostavlja punu slobodu svakoj ustanovi da odabere stepen u kome će se reformisati. Zakon predviđa da organi postojećih visokoškolskih ustanova samostalno odluče o svojoj reorganizaciji i da te odluke ugrade u statut. Opšta tendencija koja se uočava u gotovo svim statutima je da se zadrži postojeća praksa u upravljanju. Najveći broj odredbi u pogledu zapošljavanja, unapređenja nastavnika, izrade doktorskih i magistraskih teza i slično, koje su bile sastavni deo svih prethodnih zakona o univerzitetu našle su svoje mesto u statutima u suštinski neizmenjenom obliku. Umesto dosadašnje prakse, po kojoj su se sve odluke donosile u okviru veća fakulteta, dok je na njih veće univerziteta davao saglasnost, sada odluke donosi veće univerziteta, ali na predlog veća fakulteta. Slobodu koju je Zakon ostavio u pogledu upravljanja, državni univerziteti su razumeli kao mogućnost da zadrže postojeću samoupravnu praksu u kojoj se sve odluke donose kolektivnim odlučivanjem na stručnim većima, čime izostaje svaka pojedinačna odgovornost. Na taj način nije ni ostavljen prostor za bilo kakvu menadžersku ulogu rukovodstva univerziteta.

Glavni izazovi

Glavni izazovi u narednom periodu što se upravljanja u oblasti visokog obrazovanja tiče predstavljaće obezbeđivanje samostalnosti u radu Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje, s posebnim osvrtom na finansijsku samostalnost; pojačavanje uloge i odgovornosti organa poslovođenja prilikom rukovođenja ustanovom; smanjenje uticaja nastavno naučnih veća, a pojačati ulogu komisjia prilikom zapošljavanja nastavnika i prihvatanje studenata kao partnera u obrazovnom procesu.